Изложба „КОТА КАО УВЕРТИРА У СКУЛПТУРУ“ умјетника Владимира Кнежевића

У Малом изложбеном салону Банског двора 5. новембра (четвртак) 2026. године у 19.00 часова биће отворена изложба „КОТА КАО УВЕРТИРА У СКУЛПТУРУ“ умјетника Владимира Кнежевића.

„На голој грани
седи усамљен гавран-
јесење вече.“

Мацуо Башо

Кота као увертира у скулптуру

Радионички цртежи Владимира Кнежевића отварају поглед у онај дио његовог стваралаштва, који до сада није био адекватно изложбено представљен нити детаљније теоријски разматран. У контексту разумијевања изложбе и умјетникове досадашње умјетничке праксе, погрешно би било ове цртеже схватити као нацрте или предлошке конкретних скулпторских рјешења изложених у поставци. Потребно их је посматрати као медиј кроз који је могуће разумјети методологију Кнежевићевог рада и његов конструкторски приступ сагледавању стварности.

Настали у непосредној вези са његовим вишедеценијским радом у индустријској производњи, цртежи произлазе из свијета рударске производње, структуре машинских предмета и њихових елемената. Специфичан начин конструкторског мишљења уписан је и у језик радионичког цртежа, сачињен од кота, бројчаних ознака, линија котирања, оса, пројекција и других елемената техничке документације. При томе, предмет на радионичком цртежу није приказан онако како га око види, већ онако како га конструкција разумије – кроз пресјек, профил, отвор и конструктивне спојеве. Сви ти знакови, иако подређени прецизном одређивању предмета, на површини цртежа успостављају сложен систем различитих линија, шрафура и геометријских структура. Тако посматран технички цртеж носи извјесну ликовност и могуће га је читати као визуелни запис једног начина посматрања и рашчлањивања стварности у којем се предмет разлаже на своје конструктивне елементе, простор се организује кроз односе и мјере, а форма се истовремено сагледава из различитих перспектива и пресјека. На тај начин радионички цртежи откривају унутрашњу логику умјетничког мишљења која је присутна и препознатљива у свим ликовним формама у којима се Кнежевић изражава. Они потврђују континуитет умјетниковог интересовања за индустријске форме и постају увертира у разумијевање његовог богатог опуса различитих скулпторских инвенција.

Просторни импулс Кнежевићевог опуса чине различите скулпторске форме настале инкорпорирањем и комбиновањем предмета и елемената индустријског отпада „фурде“, те њиховим премјештањем из првобитног контекста индустријске реалности у контекст умјетности. У материјалним остацима индустријских предмета који су изгубили своју примарну функцију, Кнежевић препознаје другачију, до тада непознату димензију – њихову ликовност. Превођењем у умјетнички контекст, они добијају нову структуру и успостављају другачије формалне односе, отварајући могућност различитих тумачења и значења. Кнежевић, при томе, не полази од безличне материје нити од новонасталих форми. Сваки предмет који улази у његову скулптуру већ има сопствену прошлост, траг употребе и својеврсну „меморију“. Управо у способности да у најједноставнијим предметима из непосредног животног окружења препозна њихов креативни и изражајни потенцијал огледа се Кнежевићев дар за уочавање онога што, како наводи Коста Богдановић, „масовно сви гледају а само један одређено види“[1].

Кнежевићево стварање скулпторских асамблажа заваривањем, спајањем, надовезивањем и укрштањем различитих фрагмената нужно је повезано са конструкторским начином сагледавања стварности, изграђеним кроз његово дугогодишње професионално искуство. Из таквог начина рада произлази формална разноврсност Кнежевићеве скулптуре: од строгих, геометризованих и робусних конструкција са машински обрађеним површинама, до мекших, заобљених и неријетко биоморфних форми. Док поједине скулптуре почивају на компактности и масивности, друге своју форму граде кроз линију, издуженост и отвореност. Фигуративне и асоцијативне форме често су сачињене од закривљених и линеарних елемената, апстрахованих органских облика и различито третираних површина, на којима умјетник повремено интервенише наношењем индустријске боје.

Посебно мјесто у том формалном распону заузимају високе, издужене и веома танке скулптуре, које упркос материјалности челика и његовој физичкој тежини, у простору дјелују готово дематеријализовано. Њихова линеарна структура приближава их цртежу у простору, било да се појављују самостално или су, као у скулптури „Породица“, организоване у групу. Три издужена, заварена челична сегмента сугеришу три фигуре, док их готово невидљива танка жица повезује у јединствену цјелину. Та суптилна физичка повезница, уз сугестију дату у називу дјела, постаје носилац значења и позива посматрача да у робусној челичној структури препозна емоционалне и психолошке слојеве. У Кнежевићевим синтетизованим фигуративним формама преплићу се одјеци примитивизма и архаичних, ритуалних облика са модернистичком тенденцијом редуковања људске форме. То је посебно видљиво у бројним варијацијама „Краља и краљице“ у којима се фигуре своде на вертикалност, геометризоване облике и карактеристичан хијератичан став. Враћање истом мотиву показује да је за Кнежевића стваралачки чин простор сталног прочишћавања, комбиновања и преиспитивања. Том тематском оквиру припада и „Краљица из племена Масаји“ у којој се синтетизована људска фигура приближава тотемској и ритуалној форми, док поједини формални аспекти евоцирају и лик арлекина. Скулптура тако остаје на прелазу између препознатљивог и симболичког, са конкретним иконографским референцама, али и слободнијим асоцијативним потенцијалима. Слична тежња ка прочишћавању препознатљивог мотива присутна је и у Кнежевићевој скулптури „Птица“. Заварена челична форма задржава читљивост мотива, али га истовремено своди на зооморфну назнаку и сугестију кретања кроз простор. Тако конципирана, поједина Кнежевићева дјела сродна су Бранкусијевим скулпторским рјешењима.

Техничка прецизност и комбинаторички приступ присутни у језику његових радионичких цртежа добијају свој просторни еквивалент у скулптури. Постављени у заједнички изложбени контекст, цртежи и скулптуре Владимира Кнежевића откривају необичну синтезу конструктивне дисциплине и осјетљивости за ликовни и симболички потенцијал индустријског материјала, која његов умјетнички опус већ деценијама чини препознатљивим и издваја га као особену појаву на нашој савременој ликовној сцени.

                           Дајана Билбија
историчарка умјетности

[1] К. Богдановић, Креативна рециклажа отпада метала, каталог, Бански двор-Културни центар, Бања Лука, 2007.

БИОГРАФИЈА
Владимир Кнежевић (1948) рођен је у Љубији, Република Српска, Босна и Херцеговина.
Апсолвирао je на Факултету стројарства и бродоградње у Загребу. Радио је као
конструктор у Руднику жељезне руде „Љубија“ и Компанији ArcelorMittal у Приједору.
Фасциниран апстрактном мат сликом жељезне руде под микроскопом, упутио се у
авантуру трагања – у материјалу и форми – за својом имагинацијом текстуре и слике у
контексту нове форме. Радећи у том формату, спонтано је прешао на трећу димензију –
скулптуру, састављену заваривањем у ново значење, од машинског и индустријског
отпада, у чијој зони и даље ради. Члан УЛУПА-а, УЛУРС-а и УЛУС-а – вајарска секција.

Самосталне изложбе:
 1987. Београд Галерија Дома културе „Студентски град“
 1987. Приједор Народно позорише
 1987. Љубија Раднички дом
 1989. Загреб Књижница „Анте Ковачић“
 1998. Приједор Кафе Галерија „ARS MEDIA“
 1998. Нови Сад 27. Бранково коло, Сремски Карловци-Стражилово НС
АРТИК-Мултимедијално удружење уметности и културе
 1998. Нови Град Галерија завичајног музеја
 2001. Приједор Музеј КОЗАРЕ
 2002. Бања Лука Музеј савремене умјетности Републике Српске
 2003. Бања Лука Машински факултет – 6. Међународно савјетовање о
достигнућима електро и машинске индустрије
 2003. Бања Лука Клуб КАСТРА
 2004. Бања Лука Француски институт у Босни и Херцеговини
Француски културни центар Бања Лука
 2005. Приједор Музеј КОЗАРЕ
 2005. Приједор Дирекција „MITTAL RUDNICI PRIJEDOR“ d.o.o. Prijedor
 2007. Бања Лука Бански двор-Културни центар
 2012. Приједор Галерија „Сретен Стојановић“
 2014. Приједор Рударски факултет, Универзирет у Бањој Луци-Дани
Универзитета
 2014. Приједор Музеј КОЗАРЕ – Рудници културе
Од индустријске до умјетничке револуције
 2015. Бања Лука Бански двор-Културни центар, Велики изложбени салон
 2018. Лабин Labin Art Express XXI
 2019. Београд Мала сала Уметничког павиљона „Цвијета Зузорић“

 2023. Приједор Галерија УЛУП-а
 2026. Бања Лука Бански двор-Културни центар, Мали изложбени салон
У Приједору и Љубији има постављено пет скулптура у простору, изведених у камену и
челику.

Колективне изложбе:
Учествовао на преко шездесет заједничких изложби у земљи и иностранству.