У Вијећници Банског двора 13.марта (четвртак) 2025. године у 19.00 часова одржаће се промоција књиге ЖЕНА КОЈА ЈЕ ПУШИЛА ЖИТАН ауторке ОЛГЕ РАДИЋ, романа о јединственој жени Јованки Бончић, првој жени архитекти у историји Њемачке која је стекла диплому инжењера, а која је била и један од коаутора и носилац пројекта изградње зграде Банског двора у Бањалуци.
О роману ће говорити мр Весна Смиљанић Рангелов, уредница књиге, Службени гласник Београд и др Гордана Бекчић, директорка Канцеларије за културну дипломатију.
Догађај се организује у сарадњи са Градом Бања Лука.
ЈОВАНКА БОНЧИЋ рођена је 5. јула 1887. године у Нишу. Похађала је Трећу мушку гимназију у Београду гдје је матурирала 1905. године и уписала се на Архитектонски факултет Велике школе која је те године проглашена Универзитетом.
Након завршеног седмог семестра и праксе стечене у Државним железницама Јованка Бончић се упутила у Њемачку на даље школовање. Студије архитектуре је наставила на Високој техничкој школи у граду Дармштату.
У аналима овог престижног европског универзитета, забиљежено је да је Јованка Бончић академско звање архитекте и диплому инжењера стекла 18. јула 1913. године чиме је постала прва жена у историји Њемачке која је стекла диплому инжењера.
О необичности тог догађаја свједочио је прије једног вијека берлински лист “Илустроване новине”, који је на цијелој насловној страни објавио фотографију дипломаца, гдје је једина дјевојка међу младићима била и млада Јованка Бончић.
Колико је Јованка Бончић значајна у њемачком “граду науке” потврђује и чињеница да једна награда коју додјељује Универзитет у Дармштату, као и једна улица у студентском кампусу носе њено име. Од пре две године награда “Јованка Бончић” додјељује се женама за посебна научна достигнућа у области материјала и геонауке.
Јованка Бончић је аутор неколико архитектонских дјела. Српској престоници је оставила зграде Учитељског (зграду Женске учитељске школе краљице Марије) и Ветеринарског факултета. Њена дјела су и чувени Бански двор у Бањалуци, као и дио бањског купатила у Бањи Ковиљачи. Радила је и на реконструкцији дијела дома „Анкера“ у Балканској улици у Београду, учествовала је у извођењу зграде Правног факултета Петра Бајаловића, пројектовала болницу у Деспотовцу и гимназију у Смедереву, као и неколико зграда основних школа у Србији.
Током 1941. године није радила, да би јој 1942. године били додијељени мање значајни задаци у Министарству грађевина. У прољеће 1944. године отишла је на дужност у Петровац на Млави, гдје је изводила мање радове и дочекала крај Другог свјетског рата, послије кога се вратила у Министарство грађевина гдје је 1945. године пензионисана.
У својој домовини Јованка Бончић је одликована орденом Св. Саве Петог реда 1928. године, а десет година касније орденом Југословенске круне Петог реда. Можда и већа признања стекла је у Њемачкој.
О књизи ЖЕНА КОЈА ЈЕ ПУШИЛА ЖИТАН:
Књига „Жена која је пушила житан“ писана је у првом лицу једнине, те читалац стиче утисак да му Јованка Бончић лично прича о свом узбудљивом животу и ту причу гради онако како се гради кућа – од темеља нагоре.
Сазнајемо о њеној породици, окружењу, дJетињству и младости, похађању Треће мушке гимназије у Београду (како би лакше могла да се упише на студије у иностранству), а затим о почетку студирања на београдском Универзитету, добијању стипендије и одласку у Дармштат.
У Њемачкој Јованка стиче не само диплому архитекте, већ и доживотног партнера, украјинског племића и колегу архитекту, Андреју Катеринића са којим ће изродити три сина. Породица ће једно вријеме живјети у Санкт Петербургу, Риги, Кијеву и Одеси, да би послије Октобарске револуције Јованка успјела да помогне мужу и синовима да пребјегну у Београд.
Она ће већ 1925. са Николајем Красновим радити у Архитектонском одјељењу Министарства грађевина у Београду, а њен ауторски потпис ће носити пројекти за зграде Учитељског и Ветеринарског факултета у Београду, Бански двор у Бањалуци, дио бањског купатила и пројекат за довршење Кур-салона у Бањи Ковиљачи, основна школа у Обреновцу и многе приватне куће широм Србије. И супруг Андреј је пројектовао многе значајне зграде у Београду, а њих двоје ће заједно прославити и златну свадбу 1964. године.
Будући да је роман „Жена која је пушила житан“ опремљен богатом архитектонском грађом и да обилује детаљима из историје наше архитектуре, према мишљењу уредника Петра Арбутине, књига припада новом жанру у књижевности који је он назвао архитектонски роман. Такође, осим што помаже да се отргне од заборава лик Јованке Бончић Катеринић као важан лик наше прошлости, књига је истовремено прожета истанчаним описима атмосфере старог Београда, базираним на конкретним чињеницама, а илустрованим занимљивим фотографијама, како из државних архива, тако и из бројних приватних колекција.
Архитекта Олга Радић, већ четири године није међу нама, али су се њен супруг и дјеца постарали да ово њено значајно дјело угледа свјетлост дана.
