У Салону Врбаске бановине 3. децембра (уторак) 2024. године у 18.00 часова ће бити отворена изложба ПОСЉЕДЊА СТАНИЦА МАРСЕЉ – о убиству краља Александра I у француској штампи.
Аутори изложбе су Фондација доктор Тодор Лазаревић бан Врбаске баовине и Љубиша Вучић, документариста и новинар.
„ПОСЉЕДЊА СТАНИЦА МАРСЕЉ“
(О убиству краља Александра Карађорђевића у француској штампи)
У јуну 1934. године у званичну посјету Краљевини Југославији дошао је министар иностраних послова Француске, Луј Барту. Том приликом позвао је краља да посјети Француску, а све у вези договора о очувању свјетског мира, који почиње бити угрожен доласком Хитлера на власт. Краљ је позив прихватио и одређује се датум: 9. октобар 1934. године.
На своје посљедње путовање краљ Александар I Карађорђевић, кренуо је у пратњи супруге, краљице Марије, кнеза Павла и кнегиње Олге. Четвртог октобра 1934. године, негдје око поноћи, смјестио се у воз којим су путовали до Косовске Митровице, а одатле су аутомобилима кренули до луке Зеленика, гдје је био усидрен разарач југословенске ратне морнарице „Дубровник“. На пропутовању кроз Црну Гору, краљ је обишао своју родну кућу на Цетињу и посјетио мајчин гроб. Обишли су и недавно купљено краљичино имање уз саму морску обалу у Милочеру, недалеко од Будве.
Кад су стигли у Зеленику, бјеснила је олуја, „небо се саставило са земљом“, а таласи високи готово пет метара кидисали су на усидрени разарач „Дубровник“. Краљ је тог 6. октобра ујутро, изненада одлучио да оде до манастира Савина изнад Херцег Новог, гдје се помолио и запалио свијећу.
Због екстремно лошег времена, краљ одлучује да и поред њиховог негодовања, краљица и кнежевски пар, отпутују у Париз возом, а сам се укрцао на брод. Невријеме се није смиривало и кажу да су на Отранту и официри помишљали да је „свему крај“, пошто је моћну грдосију, разарач „Дубровник“, море бацало као љуску од ораха. Само је краљ био потпуно миран и чак излазио на палубу, када је то било могуће. На ово кобно путовање краљ је кренуо без обезбјеђења југословенске полиције. Премијер Узуновић је сматрао да би то представљало превелик финансијски издатак, а министар полиције, Живојин Лазић, је тврдио да ће то француска полиција обавити врхунски професионално. И краљ се сагласио. Једини задужен за краљеву безбједност на томе путу, био је Владета Миличевић, који је обавјештајни занат изучавао у Паризу, Берну и Лондону по препоруци свјетски познатог Арчибалда Рајса. И уз то је био фанатично посвећен своме послу.
Краљ Александар је обукао своју свечану адмиралску униформу, одбијајући да навуче панцир, мада га је његов вјерни собар Зечевић упорно покушавао наговорити, јер га је то замолила и краљица Марија. Прича се да му је краљ шеретски одговорио: „Нема смрти до судњега дана. Зеко, зар те није срамота, идемо код наших, идемо код Француза.“
Пред излазак на обалу, краљу је пришао Светислав Лазаревић, генерални конзул Краљевине Југославије у Марсељу и дискретно му предао поруку Владете Миличевића у којој му поручује да се не искрцава него да продужи према Тулону, јер имају алармантна обавјештења да у Марсељу чекају усташки терористи. Александар се и на ово оглушио, истичући да се протокол мора поштовати.
На обали га је дочекао министар Барту и кроз масу грађана једва су се пробили до аутомобила. Мада је протокол предвиђао затворени блиндирани аутомобил, дочекао их је кабриолет са спуштеним кровом. На томе је инсистирао лично Барту, тврдећи да Французи желе да виде југословенског суверена, којег обожавају. Александар је сјео на задње десно сједиште, а министар Барту до њега. На сједишту преко пута налазио се генерал Жозеф Жорж. Сједиште до возача било је празно, мада је по протоколу ту требао да сједи краљев ордонанс, пуковник Милорад Радовић, који се налазио тек у шестом аутомобилу иза краљевог. Колону је предводио вод коњичке гарде, а поред краљевог аутомобила који се авенијом Канабијер кретао преспоро, није било обезбјеђења.
Од плочника крцатог народом до краљевог аутомобила била је раздаљина од двадесетак метара. У једном моменту, на мјесту гдје се авенија мало сужавала, човјек са букетом цвијећа се одвојио из масе, притрчао краљевом аутомобилу, који је милио, стао на папучицу и почео да пуца. Био је то Величко Димитров Керин, алијас Владо Черноземски, један од најбоље обучених усташких терориста. Коњаници су га на лицу мјеста сасјекли сабљама, али краљ је већ погођен са четири метка: у плућа поред срца, изнад десног бубрега, у лијеву надлактицу и у палац десне руке. Први метак био је смртоносан, јер је оштетио главне крвне судове и крв је отицала у млазевима. У том тренутку, умјесто да повећа брзину, возач је зауставио ауто. Настао је општи метеж. До смртно рањеног краља први је дотрчао Богољуб Јефтић, министар спољњих послова, који се налазио у аутомобилу иза краљевог. Стигао је и ордонанс Радовић и наредио возачу да вози у најближу болницу, али он их одвози у градску префектуру. Јефтић и Радовић су уз помоћ двојице људи који су се затекли пред префектуром, унијели рањеног краља, који је још давао знакове живота, и положили га на канабе. Стигли су и љекари и одмах дали ињекцију у срце, али било је касно. Кажу да се краљ само тргнуо, два пута уздахнуо и издахнуо. У 16,45, часова, 9. октобра 1934. године, престало је да куца срце краља Александра од Југославије.
И лаику је јасно да би панцир спријечио трагичан исход. Тако су дилетантске грешке француске полиције, намјерне или ненамјерне, и крајње ноншалантан однос у организацији догађаја високог ризика, потпомогнути краљевом фаталистичком тврдоглавошћу, проузроковали несагледиву трагедију, која је, сигурно, промијенила и ток историје.
У овом атентату живот је изгубио и Луј Барту, француски министар иностраних послова. Његова рана у надлактицу, није била смртоносна, сматра се да га је погодио залутали полицијски метак. Међутим, одмах након пуцњаве изашао је из аута и трчао до заповједништва полиције и војске и запомагао да зову болничка кола. Изгубио је много крви и преминуо на операционом столу оближње болнице, сат након краља Александра. Иако, тешко рањен, преживио је једино генерал Жорж. Кажу да је било кључно што је метак, који би, сигурно, био смртоносан, погодио орден Св. Саве на његовим грудима.
***
Направљен је одливак краљеве главе и десне руке, тијело је балзамовано и обучено у свечану униформу. Обављено је опијело на разарачу „Дубровник“.
„Све је било свршено и за Марију Карађорђевић осим обавезе да живи, буде јача од бола и настави путем са којег је њен супруг уклоњен.“
Понос ратне морнарице Краљевине Југославије, разарач „Дубровник“ упловио је у сплитску луку 14. октобра, гдје је, такође, одржано опијело. Ковчег је, потом, пребачен у воз који је преко Загреба у Београд стигао 15. октобра око поноћи. На станици су чекали кнез Павле, предсједник Владе, Узуновић, патријарх Варнава, градоначелник Београда, Нешић, и намјесници, бан Савске бановине, Иво Перовић и Раденко Станковић. У држави је проглашена шестомјесечна жалост, која је трајала до 9. априла 1935. године.
Краљ Александар је сахрањен на Опленцу код Тополе, у цркви Св. Ђорђа, спомен-цркви и маузолеју династије Карађорђевић.
Надежда Лазаревић – Ковачевић
ЉУБИША ВУЧИЋ је рођен у Бањалуци 1988. године. Школовао се у родном граду гдје је и дипломирао 2013. године на Факултету политичких наука – Смјер новинарство и комуникологија.
Током студија своја широка интересовања испрофилисао је у области документарног новинарства, а активно знање француског језика и даље усавршава на Француском институту у Бањалуци, чији је дугогодишњи члан. Још као студент, почео је пасионирано сакупљати стару француску штампу, новине и часописе, али и литературу, у циљу истраживања француско – српских/југословенских односа.
Тако је у протеклих деценију и по, самопрегорним и упорним радом сакупио збирку раритетних примјерака француске штампе. Нарочито су интересантни новински чланци из периода од 1903. до1921. године, који су посвећени животу и раду краља Петра I Карађорђевића, као и текстови посвећени његовом сину, краљу Александру од 1922. до његовог трагичног краја 1934. године у Марсељу. Треба поменути и веома ријетке записе у штампи о изградњи заједничког споменика краљу Петру I и краљу Александру I Карађорђевићу. Куриозитет је да је то једини споменик у Паризу који није срушен током Другог свјетског рата.
У Фондацији „Др Тодор Лазаревић, бан Врбаске бановине“ су препознали вриједност и аутентичност импозантне збирке г. Љубише Вучића, посебно фасцинирани систематичношћу којом је сакупљена грађа тематизована. Драган Ковачевић, директор Фондације је у сарадњи са г. Вучићем, сачинио концепт, са намјером да овај несвакидашњи историјски материјал у неколико изложбених поставки буде представљен јавности Бањалуке и Републике Српске, што је прихваћено од надлежних у Културном центру „Бански двор“.
Имајући у виду да се ове године обиљежава 90 година од убиства краља Александра, прва тематска изложбена поствака, аутора Љубише Вучића, „Посљедња станица Марсељ“, у организацији Фондације „Др Тодор Лазаревић, бан Врбаске бановине“ и Културног центра „Бански двор“, говори о атентату на југословенског краља и подизању споменика краљевима из династије Карађорђевић, Петру I Ослободиоцу и Александру I Ујединитељу 1936. године у Паризу.
