По доласку у Бању Луку, бан Милосављевић одмах организује живот у
Бановини, а посебну бригу посвећује организацији живота у њеном главном
граду. У почетку он тражи и налази привремена рјешења за неке од
проблема, прије свих других, она смјештајна за сада увећане потребе, које
иду са, сада сасвим новом улогом и мјестом града, једне од престоница
Краљевине.
Тако бан Милосављевић већ 29. новембра издаје наређење четверочланој
комисији која је требало да „… одреди погодно земљиште за зидање банске
управе и банског двора … с гледишта саобраћајног, привредног, трговинског,
хигијенског и естетског…“. Комисија, у коју су именовани Стеван Бесарић,
начелник Техничког оделења Краљевске банске управе, Хамзага
Хусеџиновић, градоначелник, инжењер Стево Крагуљац, шеф Техничког
оделења Краљевске банске управе и архитекта Стојан Боровница, овлаштени
цивилни инжењер и предузимач, актом од 4. јануара 1930. године,
извјештава Бана да су „… нашли да је за ово најпогодније мјесто постојећи
трг „Јабучник“ гдје се налази православна црква“.
Пошто је добијен кредит код Хипотекарне банке, расписан је,18. марта те
године, у београдској „Политици“ и сарајевском „Народном јединству“,
„Стечај за израду идејних скица за Банску Палату и Банске Дворе“.
Оцјењивачки суд, у којем су сједили искусни и угледни, архитекта Петар
Бајаловић, Стеван Бесарић, начелник Техничког оделења Краљевске банске
управе , Момир Коруновић, архитекта Министарства грађевина, архитекта
Љубомир П. Николић, технички саветник Банске управе, Бранко Јовановић,
архитекта Банске управе, додијелио је прву награду с правом извођења
архитектима Министарства грађевина из Београда Јовану Ж. Ранковићу,
Јованки Бончић-Катеринић и Анђелији Павловић. Бањолучки архитекта
Драгомир Симић разрадио је планове за изградњу палате Банског двора и на
„првој офертној лицитацији за зидарске и покривачке радове Банских двора
у Бања Луци“, одржаној 12. фебруара, посао је уступљен „… предузимачу
инг.Кости Шијачком из Београда“. Радови на изградњи Двора почели су
одмах, а његови темељи освећени су 31. марта 1931. године. Сви послови на
изградњи и украшавању Двора завршени су до 8. новембра 1932. године-
када је освештан.
Оновремена тежња ка тражењу, налажењу и примјени српско-
византијског начина у архитектури, овде је испоштована. То је
подразумијевало и украшавање фасаде Двора. Јуна 1931. године у
Техничком оделењу Краљевске банске управе, поред другог, одлучено је да
се изради шест скулптура под називом „Југославија“, а овај посао повјерен је
угледном српском вајару Ђорђу Јовановићу. Средином 1932. године
скулптуре су довезене у Бању Луку и постављене, по двије изнад сваког улаза
у Двор, гдје се и сада налазе.
Поред овог, на чеоној фасади објекта , испод главног вијенца, договорено
је са загребачком фирмом под називом Прва умјетничка стакларија,
стаклосликарија и мозаик радња, власника И. Маринковића, да се изведе у
техници мозаика „… алегоријска композиција од природног камена“.
Међутим, како „… природни каменчићи немају довољно интензивне боје“,
од овакве намере се одустаје. Умјесто тога, Коста Шијачки, предлаже да се на
том мјесту изради „… двоглави орао у вештачком камену од белог цемента“,
што изводе главни „акорданти“ палте Двора-Алој Духач и Франц Кулман ,
власници Штукатурске , ликорезачке и керамичке радње у Београду.
Сљедбеници Независне државе Хрватске, одмах 1941. године, настоје и
уклањају све оно што је носило српско обиљежје у Бањој Луци и вјештачки
калеме ново, неприродно, неадекатно првобитном- своје обиљежје. Тако је
бањолучки предузимач Иван Трепки приликом „оправке зграде“ заувијек
избрисао овај украс Милосављевићеве задужбине.
