Историја српских земаља памти бројне, довољно личности – државника, војсковођа, организатора, стручњака, просвјетних, културних радника, који су
знали да раде, дјелују са својим народом, за свој народ. У овај елитни род уписано је и име Светислава-Тисе Милосављевића, свакако најзначајнијег
бањолучког неимара двадесетог вијека.
Рођен 7. септембра 1882. године у Нишу, гдје завршава основну школу и шест разреда гимназије, Светислав Милосављевић прво ступа, као државни
питомац, у Војну академију. Затим се, двије године, од октобра 1905. године, школује на Вишој школи Војне академије. Октобра 1910. године налазимо га
у чину капетана друге класе. Тада је изабран за приправника за ђенералштабну струку. У Главном ђенералштабу стиче нова знања из
саобраћајне струке.
Балкански ратови затичу Светислава Милосављевића у чину пешадијског
капетана прве класе. У току ратних операција Милосављевић ради при Штабу
Прве армије све до освајања Битоља и када наступа затишје одређен је за
делегата код Железничке дирекције у Београду.
На почетку Првог свјетског рата Светислав-Тиса Милосављевић кратко
обавља послове начелника Штаба Вардарске дивизионе области. На бојишту
дјелује као помоћник начелника Штаба Прве армије, у којој, уз команданта
Армије Војводу Мишића и ђенерала Хаџића, командује армијом и то у
њеним најтежим, али и најславнијим операцијама.
Одликован многобројним домаћим, али и француским, грчким,
румунским, пољским, енглеским орденима, Светислав-Тиса Милосављевић
1927. године напушта војну службу и од тада се бави политиком. Чини се да
је управо те, 1927. године Светислав Милосављевић започео још једну своју
дјелатност-неимарску, коју ће развити тек онда када стигне у Бању Луку.
Наиме, заслуга је Милосављевића да је сазидана палата Министарства
саобраћаја и Генералне дирекције железница у Београду.
Светислав-Тиса Милосављевић, патриота, образован, радан, енергичан,
истрајан, био је права или прва личност за дужност првог бана Врбаске
бановине. Законом од 3. октобра 1929. године Светислав-Тиса
Милосављевић је именован управо на ову дужност и почетком (8) новембра
1929. године Бан Милосављевић стиже у Бању Луку, главни град Врбаске
бановине.
Одмах је запазио да у граду влада мртвило које га подсјећа „… на
паланке у брдима , а не на град од 20.000 становника“. За четири и по
године, колико Светислав-Тиса Милосављевић остаје у Бањој Луци, он ће
препородити цијелу Бановину у привредном, индустријском, просвјетном,
култуном и сваком другом смислу, а Бањој Луци ће дати нове, савремене,
вузуре у складу са временом у којем она живи и тако ће је преиначити у
једну од метропола Краљевине.
Ово, прије свега, подизањем монуметланих грађевина, споменика
културе, међу којима, свакако, би требало да се издвоји резиденцијални
Бански двор.
