У Вијећници Банског двора 20. јуна 2016. године (понедељак) у 20,00 часова биће промовисано двојезично издање књиге „Сањао сам Москву“,
аутора Тихомира Левајца.
Учествују:
Зоран Шимуновић, водитељ,
Маринко Лолић и Горан Дакић, рецензенти,
Зорица Обрадовић, преводилац,
Недељко Милаковић, Милка Орлић и Мирко Љубанић, рецитатори,
Дијана Вилвок и Ива Савић, балерине,
Славко Маринковић, хармоника,
Марко Зорановић, виолина,
Лазар Радоја, клавир,
Драшко Станивуковић, видео-бим и аутор, Тихомир Левајац.
Рецензије
Ако никада нисте Русију, односно њену престоницу, Мосвку, посјетили; ако се, велим, никада нисте огледали у галеријама московског метроа, нити се њиме возили; ако о Бородинској битки ништа не знате и уколико мислите да су Кутузов и Наполеон нападачи руских и француских прволигаша; ако о Толстоју знате тек онолико колико вас је професор у средњој школи, професор попут овога који је путопис о Маскви написао, професор који се Левајац презива, а кога још и Леви зову, мучио; ако у руској души која је у балет затворена не пањимајете ничево; ако се, ово наглашавам, никада водке напили нисте, а потом још једном, али снажније; ако, упркос интернету и телевизији, о друштвеним раслојавањима у мајчици Расији ништа не знате; ако никада нисте омирисали влагу винских подрума подмосковљевских дача; ако никада Рускињом нисте били ожењени или уколико се за горостасног Руса никада нисте удали и тако сретно вјенчани језером у Парку културе бродили; ако ништа, понављам, од свега овога нисте доживјели и уколико слутите да вам се ништа од овога неће случити (а мој једини путнички сан је једанаестодневно путовање транссибирском жељезницом), онда свакако путопис Тихомира Левајца Сањао сам Москву у руке узмите, јер је Левајац, након Канаде, Русију видио и описао онако како само пјесник умије; онако како само може да уради онај који вавијек сања.
Горан Дакић
Чак и добрим познаваоцима овога града, његове архитектуре, његове историје, уметности и свакодневног живота, биће занимљива слика данашње Москве, коју ће доживети читајући овај путопис, аутора, који слику и дух града не дочарава пишући само о његовој славној историји и лепоти његовог спољашњег изгледа, већ је то слика града која се, како је рекао Гогољ, преплиће са ауторовим сновима. Левајац с необично израженим осећајем за наступајући дух времена запажа историјске мене које су се десиле у руској престоници, нарочито, последњих деценија XX и првих деценија XXI века. Он нам говори о познатим институцијама и симболима овог града, на нов начин, и из нове перспективе, и износи своја критичка запажања о карактеру једне пропале ауторитарне идеологије и духа транзиционе епохе, који је оставио снажан печат на лик овог града. Из овог путописа, видимо с коликом је снагом, после пада Берлинског зида, талас глобализације запљуснуо руску престоницу, а самим тим и Русију. За Левајца је “Москва (исто што и) Русија, јер је грађена на аутентичним руским коренима, па није ни чудо што се Русија понекад звала Московскаја.“ Стога је за аутора Москва најбољи сеизмограф свих политичких, друштвених и културних кретања у савременом руском друштву.
Маринко Лолић
