Бранко Радичевић (Славонски Брод, 28. март 1824 — Беч, 1. јул 1853) је био српски романтичарски пјесник. Радичевић је уз Ђуру Даничића био најоданији сљедбеник Вукове реформе правописа српског језика и увођења народног језика у књижевност. Написао је свега педесет четири лирске и седам епских пјесама, два одломка епских пјесама, двадесет осам писама и један одговор на критику. Бранко Радичевић је поред Јована Јовановића Змаја и Лазе Костића био најзначајнији пјесник српског романтизма.
Биографија
Радичевић је рођен у Славонском Броду 28. марта 1824. у породици Тодора и Руже Радичевић, кћерке богатог вуковарског трговца Јанка Михајловића. Пошто је рођен дан уочи светог Алексија, по њему је и добио име када је крштен сутрадан. Пред објављивање своје прве књиге, своје име ће промијенити у Бранко. Бранков отац Тодор је био чиновник, али се такође бавио и књижевношћу и превео је са њемачког језика Шилеровог „Виљема Тела“. Бранко је имао брата Стевана и сестру Амалију, која је умрла у другој години живота.
Његова породица се 1830. преселила у Земун, гдје је Бранко завршио пет разреда српске (1830 — 1832) и њемачке (1832 — 1835) основне школе. У гимназију у Сремским Карловцима се уписао 1836. Сремски Карловци и оближње Стражилово су имали велик утицај на Бранкова каснија дјела, од којих су најпознатија „Ђачки растанак“, у којој изражава своју жељу да ту буде и сахрањен. Након завршених шест разреда у Сремским Карловцима, седми и осми разред је завршио у Темишвару, гдје му је отац био премјештен 1841. године. У Темишвару му је преминуо брат Стеван.
Године 1843. је уписао студије права у Бечу, али након три године студија одустаје од факултета. Старо пријатељство продице Радичевић са Вуком Караџићем била је Бранку најбоља препорука за ступање у круг Вукових сарадника и пријатеља. Када му је преминуо брат Стеван, Бранко се збратимио са другим младим Вуковим сљедбеником Ђуром Даничићем.
Бранко Радичевић је био сљедбеник идеја Вука Караџића. Своју збирку под називом „Песме“ написао је на народном језику. Бранко Радичевић је писао љубавне и родољубиве песме. Када се разболио, почео је да пише тужне песме.
Прве стихове Бранко је написао још док је похађао Карловачку гимназију, а одушљевљен Вуковим реформама се интезивније почео бавити књижевним радом. Прву књигу пјесама је објавио у Бечу 1847. године, на чистом народном језику у духу модерног европског романтичарског пјесништва. Исте године су објављени и Вуков превод Новог завјета, Даничићев „Рат за српски језик и правопис“ и Његошев „Горски вијенац“, тако да се та година сматра годином незваничне Вукове побједе.
Због револуције која је захватила Хабзбуршку монархију, Радичевић је напустио Беч и живио је по разним мјестима у Срему. Слава коју су му донеле прве пјесме била је велика и у Кнежевини Србији, у коју је неколико пута долазио. У страху да његово присуство не изазове немире међу великошколском омладином, власти су га протјерале из Београда.
У то вријеме је почео да обољева од туберкулозе. Вративши се у Беч 1849. уписао је студије медицине, али је наставио да се бави књижевношћу и године 1851. је објавио још једну збирку пјесама.
Радичевић је преминуо 1. јула 1853. у бечкој болници на рукама Вукове жене Ане. Постхумно збирку пјесама је објавио његов отац 1862. Српска омладина је испунила пјесникову жељу и године 1883. пренијела је његове остатке из Беча у Стражилово.
Дјела
Са Бранком Радичевићем су у националну књижевност први пут ушле пјесме са изразито лирским мотивима и расположењем. Те пјесме су првенствено пјевале о радости и љепотама младости. Ипак, већи дио својих пјесама, као што су „Кад млидија’ умрети“ или Ђачки растанак Радичевић је писао као елегије (тужне песме). У јеку Вукових полемика са противницама реформе српског језика, Радичевића прва збирка пјесама је доказала да се и на народном језику могу испјевати умјетничке пјесме.
Најпознатије Радичевићево дјело је поема Ђачки растанак, у којој је опјевао Фрушку гору, ђачке игре и несташлуке. У пјесми је такође испољио идеју југословенства. Елегија „Кад млидијах (размишљах) умрети“, објављена после Радичевићеве смрти, је једна од најљепших елегија у српској књижевности, у којој је пјесник предосјетио блиску смрт.
Поред лирских пјесама, љубав према народној поезији упутила је Радичевића и на писање епских пјесама. Двије епске пјесме изашле су 1851. као друга збирка пјесама. Остале необјављене пјесме су издане у збирци из 1862. Бранко Радичевић се првенствено угледао на народну десетерачку пјесму и мјестимично на Џорџа Бајрона, али није успео да створи озбиљнија умјетничка дјела, па његов рад није доживио славу његових лирских пјесама.
Као присталица Вукових схватања, Радичевић је написао алегоричну-сатиричну пјесму „Пут“, уперену против псеудокласичарске поезије и старог књижевног језика. У првом дјелу пјесме Радичевић исмијава највећег Вуковог противника Јована Хаџића, а у другом дијелу пјесме се величају реформе Вука Караџића.
Збирке пјесама
Песме I (1847).
Песме II (1851).
Песме III (1862, постхумно).
Награда Бранко Радичевић
Награда Бранко Радичевић је установљена 2006. године. Награда се додјељује страном пјеснику за допринос савременој поезији. Награда се уручује сваке године, септембра, у Матици српској. Додјељује се у оквиру традиционалне књижевне манифестације „Бранково коло“ која се редовно одржава од 1972.
Награда се састоји од Повеље Бранковог кола и објављивања књиге, одабраних пјесама, добитника.
Добитници су:
2006. руски пјесник Вјачеслав Купријанов
2007. француски пјесник Филип Танселен
2008. грчки пјесник Насо Вајена
2009. румунски пјесник Никита Данилов
2010. руски пјесник Валериј Латињин
2011. британски пјесник Керол Ен Дафи
2012. јерменски пјесник Бабкен Симоњан
