У Концертној дворани Банског двора 08. јуна 2013. године (субота) у 20,00 часова одржаће се финално вече 20. Фестивала гуслара Републике Српске,
у сарадњи са Савезом гуслара Републике Српске.
***
Гусле и историја
Гусле су инструмент који се помиње на нашим просторима још у 10 вијеку. Претпоставља се да су пренијете на тло Европе из Азије.Биле су присутне на двору Стефана Првовенчаног (13. в.) и помињу се током цијелог средњег вијека. Гусле су једноставан кордофони инструмент са једном струном (много рјеђе са двије, па разликујемо једноструне и двоструне гусле), и основна им је намјена да буду пратња гласу при пјевању епских пјесама. Ради се о гудачком инструменту – звук се производи превлачењем гудала преко струне.
Главно подручје распрострањења гусала у великој мјери се поклапа са територијама тзв. динарске културне зоне, и обухвата Црну Гору, Херцеговину, Босну и Србију (највише јужну, југозападну, Косово и Метохију и Срем). Гусле је кроз историју својим инструментом сматрао не само православни, већ и муслимански и католички живаљ, а распрострањене су и у Хрватској, нарочито у Далмацији и њеном залеђу (гдје преовлађује динарско становништво) и Албанији. Македонија такође познаје гусле, а његује и епске пјесме у нешто другачијим формама.
Већ у Вуково вријеме у Србији је гусларска пракса била у опадању, а у Срему и Бачкој су гуслали готово само слијепи просјаци. Најживља гусларска традиција одвијала се у Црној Гори, Босни, Херцеговини и јужним и брдовитим крајевима Србије. По ријечима Вука Караxића, у овим крајевима,“тешко је наћи човјека да не зна гудјети“.
Као вријеме процвата гусларске традиције обично се узима период краја 18. и почетка 19. вијека. Овом периоду припадају пјесме које је сакупио Вук Караџић, између осталог и циклус устаничке епике који је управо тада био у настанку. Ове пјесме теоретичари народне књижевности обично сматрају “највишим дометом” нашег епског усменог израза. По ријечима филолога Јована Деретића, оне се данас још називају и класичном редакцијом наше народне епике, због високог умјетничког квалитета који им се признаје. Захваљујући овим пјесмама српска јуначка епика често се сматра главном вредношћу наше усмене књижевности и једном од најзначајнијих појава у епској поезији европских народа послије Хомера, последњим великим поглављем њене историје. Али, ово је и доба последњег аутентичног таласа епског усменог пјевања. Период од друге половине 19. вијека па надаље често се сматра периодом деградације и постепеног изумирања епске пјесме.
Насупрот овој генерализованој тези о процвату, пропадању и нестанку епске традиције током два вијека – од устаничког доба до модерног периода, озбиљније проучавање показује да епска традиција данас постоји у веома развијеном и распрострањеном виду, а његује се чак у оквиру посебних институција. Гусларска пракса је данас, по ријечима Д. Големовића, постала „масовна, изражавајући се на безброј начина, од одржавања гусларских концерата и такмичења, до публиковања гусларских пјесама на разним аудио и видео „носачима.“ Феномен гусала, по његовим ријечима, пријети да својом масовношћу „угрози“ чак и новокомпоновану народну музику“. Као илустрација данашњег стања, послужиће нам податак да тренутно постоји “близу 60 друштава гуслара, сврстаних у три републичка савеза и обједињених у савез гуслара, популарно назван Савез гуслара српских земаља“ Ако притом додамо да у раду ових друштава учествује скоро 4000 чланова, јасно је да се ради о веома виталној и снажној пракси.
Током 20. вијека је неминовно, услед општег процеса модернизације, дошло до промена и у гусларској традицији – она није преживјела у свим својим облицима. Културни елемент динарске географске зоне, са (историјски гледано) најснажнијом епском активношћу (подручја Црне Горе и Херцеговине), изгледа да је највише утицао на опстанак гусларства. Истовремено, у другим областима, као што су Војводина и Србија, дошло је скоро до потпуног изумирања оне епске традиције каква је постојала у 19. вијеку (нпр. слијепих гуслара и пјесама клањалица).
Мада су и раније постојала организована окупљања гуслара, (као што су такмичења у вријеме краљевине Југославије), до праве институционализације долази од 60-их година, када се формирају гусларска друштва. Прво друштво са радом у континуитету основано је 1961. године у Сарајеву, и својим дјеловањем подстакло је стварање других друштава широм Југославије. Данас се готово сва гусларска активност одвија у оквирима друштава, која обједињују савези гуслара са својим статутом, програмским задацима, циљевима.. .
Иако распрострањена на читавом подручју српских земаља, друштва гуслара данас окупљају становништво претежно поријеклом из црногорско-херцеговачке области (Црногорска брда и Стара Херцеговина). Ова црногорско – херцеговачка гусларска “струја”, која се показала најотпорнијом и најживљом, установила је, преко својих припадника, једну нову, више градску него сеоску гусларску праксу какву данас имамо на целом подручју Србије, Црне Горе и Републике Српске. Д. Големовић данашњу праксу због тога назива хибридним сеоско-градским обликом. Начин гуслања који се овде његује (црногорско-херцеговачка област) постао је данас доминантан те обликује извођачки стил нових генерација гуслара .Народ овог подручја је кроз историју био веома везан за гусле и епску песму, он је, по ријечима Владимира Дворниковића: „вијековима сав свој душевни живот изражавао и проживљавао кроз епски десетерац.“
Црна Гора се издвајала по својим епским специфичностима још у Вуково вријеме – он у својим збиркама посебно означава пјесме из Црне Горе. У Црној Гори гуслар никада није било занимање, али мало је било Црногораца који нису били гуслари. Главни ток црногорских пјесама чине пјесме о црногорским бојевима 18. и 19. вијека. Поред сукоба са Турцима, теме пјесама су и отмице стада, пљачкашки походи, четовања, међуплеменски сукоби. Све пјесме, па и оне које су дошле са стране, одликује снажан локални колорит – оне су веома сведене, са више историје него поезије, врло реалистичне, са готово документарном тачношћу. У Црној Гори, критеријум за опстанак пјесме је њена поузданост, јер се оно о чему пјесма говори узима за посведочену истину. „Црногорци: за сваку своју работу помислите шта ће гусле казати!“ – ово су речи кнеза Данила које довољно илуструју претходно речено. Као што је наведено, главне теме су везане за општу и локалну историју, а готово да нема личних повести, пјесама о женидби, љубави – ове теме су црногорској епици 18. и 19. вијека углавном стране.
Историјска слика црногорске епске пјесме у 19. и 20. вијеку може се довести у везу и са узроцима њене данашње виталности. Овде је она најпре почела да се трансформише, прилагођава новим околностима. Те нове околности су прије свега развој писмености и утицај писане књижевности. Под овим утицајима, прве „пјесме на народну“ стварају владике Петар I и Петар II, уводећи у епску пјесму израз својствен индивидуалистичком пјесништву. Међутим, ове пјесме довољно су блиске изворној народној епици да их народ прихвата као своје, па за њима пјесме у народном стилу спевавају и многи други. Од средине 19. в., путем штампаних књига и брошура, епске пјесме се преносе и шире и по Црној Гори и изван ње. Права поплава штампаних пјесама, оних изворних, али и писаних епских хроника у народном стилу појављује се како у облику збирки, тако и као појединачне песме „јефтини броширани репринти“ – како их назива Алберт Лорд. Њихова ниска цијена и распрострањеност утичу на то да оне временом постају све доступније народном пјевачу па је тако њихов утицај на њега све већи. Под утицајем штампаних пјесама учвршћује се идеја о фиксираном тексту, пјесме се уче напамет и губи се усмени поступак испевања пјесме који су познавале старије генерације. Репертоар гуслара временом постаје све разноликији – поред пјесма из Вукове збирке и других збирки из 19. века, у 20. вијеку то су махом поетске творевине књижевника и пјесме самих гуслара. Важна нова карактеристика ових пјесама је рима – пјесма се испевава у римованим двостиховима, а овај “модернизам” се толико укорењује, да се стари епски садржаји чак препјевавају, преоблаче у рухо риме и савременог језика. У последњим деценијама 20. века, поред десетерца уводи се и све више осмерачких пјесама, уз гусле се пјевају тужбалице, свирају кола, па чак и лирика уз гусле наилази на одличан пријем код публике.
Паралелно са овим промјенама, током 20. вијека долази до потпуне доминације гуслара са црногорско-херцеговачког подручја. Они долазе у нове средине, у Србију, Босну, (на школовање, рад – врло често војну службу, или као колонисти), и ту доживљавају успех и признање као гуслари. Тако су још у првој половини 20. вијека (период између два свјетска рата) најбољи гуслари у Србији (нпр. Петар Перуновић, Јеврем Ушћумлић и др.) били они који су се доселили из Црне Горе.
Од 80-их година надаље, гусле доживљавају праву масовну продукцију, издају се бројне плоче, касете и видео касете, које се продају у тиражима од 100.000 или чак пола милиона примерака. Овај период обележавају гуслари Бошко Вујачић и Бранко Перовић, док их на крају вијека смењују гуслари млађих генерација, Саво Контић, Ђорђије Копривица, Миломир Миљанић и др. Током деведесетих година, под утицајем актуелних политичких (ратних) и културних збивања долази до нагле еманципације гусларства и на подручју Републике Српске, као и до уједињења гусларских савеза на све три српске територије у Савез гуслара Србије, Црне Горе и Републике Српске, који функцонише као једна цјелина са корпусом од више хиљада активних гуслара свих генерација.
