У
Малом изложбеном салону Банског двора 15. априла 2013. године (понедјељак) у 19,00 часова одржаће се отварање археолошке изложбе под називом „Накит рановизантијског града Балкис“ аутора мр Бојана Вујиновића, кустоса археолога.
***
Посљедњих неколико мјесеци у просторијама Завичајног музеја Градишка, кустос археолог Бојан Вујиновић, активно ради на обради накита пронађеног на рановизантијском утврђењу Балкис у селу Горњи Бакинци, општина Лакташи. Комплетан обрађени материјал биће презентован широком аудиторијуму кроз каталог и археолошку изложбу “Накит рановизантијског града Балкис“, која ће бити отворена 15. априла 2013. године у Mалом изложбеном салону Банског двора. 
Епископија пронађена на овом локалитету , најстарија је и највећа епископија на простору Републике Српске, те на основу пронађених доказа сматрамо да припада периоду с почетка 4. вијека, Ове 2013. године навршава се седамнаест вијекова откада је римски цар Константин Велики, Миланским едиктом 313. године хришћанима дозволио слободу исповиједања вјере, те Република Српска овом изложбом поносно обиљежава поменути јубилеј.
Кроз каталог ће бити представљено око 120 артефаката златног, сребреног, позлаћеног и бронзаног накита из периода Сеобе народа, који представљају поједине дјелове одјеће, обуће или стандарних модних украса попут прстења, наруквица или огрлица, који су и данас карактеристични модни детаљи. Овако велики број налаза накита из периода Сеобе народа на једном локалитету је веома риједак, што овај локалитет ставља у сам врх “археолошких ризница“ на територији бивше Југославије.
Најинтересантнији фрагменти накита пронађени на рановизантијском утврђењу Балкис у селу Горњи Бакинци су сребрене лучне и “С“ фибуле са позлатом и утиснутим алмадинима, односно полудрагим каменом, те веома специфичним представама птица и других животињских маски. Ту су и сребрено прстење са утиснутим монограмима највјероватније Источних Гота, рановизантијске копче са веома специфичним мотивима, те разне црквене реликвије са представама крста. На изложби ће бити изложена и веома занимљива биста римског цара или војсковође у облику тега, те фрагмент главе медвједа, који представљају налазе из античког периода, те више бронзаних примјерака споредних језичака аварског појаса, који представљају један од најтраженијих археолошких артефаката у племенитом металу, нарочито злату.
Поред накита који ће бити централни дио изложбе, посјетиоци ће имати прилику да виде фрагменте камене пластике епископске цркве пронађене у селу Горњи Бакинци, која представља највећу и најстарију епископију на овом простору. Уз изложбене експонате биће изложене и фотографије са археолошких истраживања, на којима ће бити приказана непокретна културна добра пронађена у склопу поменуте базилике као и велики број камене пластике и других занимљивих археолошких артефаката.
Овом приликом већи број стручњака из земље и региона одржаће научна предавања о почецима хришћанства на нашим просторима, о најстаријим епископијама и рановизантијским утврђењима, те о раносредњовјековном периоду на подручју Босне и Херцеговине, који се води као “мрачни период“ о коме се веома мало зна.
Слика 1- Епископска столица пронађена у олтару епископске базилике на локалитету Градина у селу Горњи Бакинци
Слика 2 – Камена пластика пронађена током археолошких истраживања епископске базилике
***
Пронађен изгубљени рановизантијски Град Балкис и епископска базилика
У селу Горњи Бакинци код Лакташа, археолози Завичајног музеја у Градишци, пронашли су изгубљени рановизантијски град Балкис (Bάλκης), који је највјероватније страдао у љето 597. године. Тада је аварски војсковођа Бајан провалио старом римском цестом од Сервиција према Салони и заједно са поменутим градом уништио преко 40 мањих рефугија и стражарница, а комплетно становништвоових крајева је поубијаo. Међутим, иакo се овај град већ више деценија помиње у археолошким и историјским изворима, његови остаци, све до сада лежали су на градини поменутог села (Đ. Basler 1972 : 20).
Град се састоји од два платоа импозантних димензија са преко 40.000 квадратних метара различитих објеката.Око града је пронађен и велики број пратећих здања, међу којима се издваја ранохришћанска епископска базилика (димензија 40 x 13 м етара), која је била једно од сједишта “епископије“ овог дијела Паноније Савије, односно црквеног живота сјеверне Босне у периоду од 4. до 6. вијека. Она представља једну од највећих епископских базилика икада пронађених на територији Босне и Херцеговине.
Најзначајнији налаз у овој епископској цркви представља управо епископска столица пронађена у источном дијелу олтара, која представља материјални доказ да је ова базилика била хришћански центар овог дијела сјеверне Босне. Јасно се може утврдити да је ова епископска столица дозидана касније, те да нијe постојала на самом почетку њеног егзистирања, што потврђују налази старијих олтарских плоча, које су у њу вјешто узидани и обојени. Постоји могућност да је на мјесту ове епископске столице на почетку егзистирања цркве постојала дрвена столица, која је страдала у налету варвара. О обнављању свједоче и фреске у јужном дијелу цркве, пронађене на клупама ђаконикона.У периоду обнављања фреске су рађене на некадашњем слоју малтера.
Археолози су пронашли и два сензационална латинска натписа. Први натпис је фрагмент црквеног намјештаја и преставља почетак неке веће поруке, коју је највјероватније добио епископ ове цркве. Ради се о латинској ријечи: CARI. – што у зависности од контекста може да се преведе као “драги“ или “поштовани“. Други натпис пронађен на импосту стуба је доста интересантнији. Он садржи списак епископа на латинском језику који су долазили у ову епископију највјероватније из других епископија, док су неки вјероватно и столовали управо у овој цркви. Ради се о именима: COSTANTIUS, ANDREAS и CONSTANC.
Највјероватнијеје ријеч о епspan span style=“font-size: 12.0pt; line-height: 115%; font-family: ‘Times New Roman’,’serif’;“style=“font-size: 12.0pt; line-height: 115%; font-family: ‘Times New Roman’,’serif’;“/spanископима који су присуствовали Салонитанским саборима, одржаним 530.и 533. године у Салони (центру митрополије Далмације), гдје се помињу њихова имена (A. Škegro 2008 : 17, 21 и 22). Салонитанске саборе је сазвао Хонорије II, епископ Салоне (данашњи Солин – 6 километара сјеверно од Сплита), а на њима су се рјешавали сви проблеми епископа у оквиру митрополије Далмације, којима је припадала и већ поменута епископија у јужном дијелу Паноније Савије, односно данашњим Бакинцима.
У овом дијелу Паноније Савије све до овог проналаска, помињала се само једна епископија у Сисцији (данашњи Сисак), чији је епископ био Constantinus (H. Gračanin 2008, 73). Онјеприсуствовао на Салонитанским саборима, а његово име је пронађено на импосту стуба у Бакинцима, па се претпоставља да је долазио у посјету овој епископији. Једно од поменутих имена пронађених на импосту стуба је највјероватније представљало епископа који је столовао у некадашњем Балкису (Bάλκης), односно Светој епископској цркви у Бакинцима, али та претпоставка остаје отворена до даљих археолошких истраживања, када ће се доћи до већег броја података.
Проналазак ове епископске цркве свједочи да је центар некадашњег црквеног живота, на територији римске провинције Паноније Савије, није било само у Сисцији, као што се то до сада мислило, већ је сједиште било и на подручју данашње сјеверне Босне у селу Горњи Бакинци, гдје је пронађена једна од највећих епископских базилика.
/span
