У Концертној дворани Банског двора 18. марта 2013. године (понедјељак) у 18,00 часова одржаће се промоција књиге „Шоле“ аутора Вање Булића. Најбољи голман свијета, Милутин Шошкић, гост Бањалуке и Томе Марића, новинара и публицисте. Гости: Вања Булић, Перо Златар, Добривоје Јанковић, Велимир – Веља Сомболац, Момчило Боби Спасојевић, Миро Јањанин…
***
БИОГРАФИЈА ВАЊЕ БУЛИЋА
Вања Булић рођен је 1947. године у Куманову. Од 1952. године живи у Београду.
Имао је рок састав, играо је одбојку, страствени је играч преферанса, цијели радни вијек је провео у новинарству – писаном и електронском. Писао је у готово свим престижним новинама друге Југославије, а златни период је доживио као уредник Дуге. Као ТВ стваралац је урадио више од двије хиљаде једночасовних емисија, а био је сценариста и три ТВ серије: „Југовићи“ (1988, РТС), „Друго стање“ (2006, БК телевизија) и „Јавља ми се из дубине душе“ (2007, ТВ Кошава).
Косценариста је филма „Лепа села лепо горе“ и сценариста филма „Друго стање“. Радио је и документарне филмове.
Написао је збирку прича „Како сам гајио близанце“, романе „Тунел – лепа села лепо горе“, „Ратна срећа“, „Задах белог“, „Вреле усне“, „Парада страсти“, „Друго стање“ и „Око отока“.
Члан је Удружења књижевника Србије.
***
Књига „Шоле“, аутора Вање Булића, посвећена је прослављеном голману Партизана и репрезентације Југославије Милутину Шошкићу.
То је више од приче о фудбалу, јер говори о човјеку који није пристајао на компромисе, ни у спорту, ни у свакодневном животу.
Књига о Шолету има 272 стране, 32 слике и кроз приповједање самог јунака и ауторизацију Вање Булића, тече прича о 73-годишњем великану нашег фудбала, који је прошао лијепе тренутке у фудбалској каријери, али и доживио тешке личне тренутке, још као дјечак у предратно и ратно вријеме.
Прошлост, садашњост и будућност на једном мјесту.
***
Милутин Шошкић рођен је 31. децембра 1937. у Пећи, Зетска бановина, Краљевина Југославија.
Играчка каријера
Као једанаестогодишњи дјечак Шошкић је са неким друговима из разреда кренуо на стадион Црвене звезде. Ту су били тестирани. Мањој групи међу којима је био и он, речено је да ће бити чланови млађих пионира. Тако је мали Шоле почео да тренира. Једног дана су он и другари из краја отишли на Стадион ЈНА. Гледали су тренинге својих вршњака. Допала им се атмосфера и питали су да ли би они могли сутра да дођу на тренинг. Речено им је да ће их пробати. Били су примљени.
Током времена Шошкић је постао омладински репрезентативац Југославије, капитен и најбољи појединац Партизановог јуниорског тима који је освојио двије титуле првака државе. За први тим „црно-белих“ одиграо је 387 утакмица, а за репрезентацију Југославије 50 пута чувао гол. На голу репрезентације наслиједио је прослављеног Владимира Беару. Наслеђујући Беару, млади Шошкић је знао како велика одговорност почива на његовим раменима. Тај страх Шоле претвара у појачану стимулацију. Вјежба фантастично, брани све боље, постаје љубимац навијача и голман повјерења за све стручњаке.
На Олимпијским играма у Риму 1960. репрезентација Југославије била је један од фаворита. На голу плавих стајао је Милутин Шошкић. На утакмици против Бугара имао је лош дан, примио је 3 гола. Срећом, та утакмица није изгубљена. Било је 3:3. На крају је наша репрезентација дошла до финала и побједила Данску са 3:1, и окитила се златним одличјем. Шездесетих година „Партизанове бебе“ су до те мјере биле надмоћне у нашем првенству да су у пет сезона четири пута били шампиони, три пута заредом. На голу је стајао Шоле. Шошкић је доживио највеће признање када је позван у „тим свијета“ на утакмицу Енглеска-„остатак света“ која се играла на „Вемблију“ 1965. Тако се наш голман нашао међу највећим асовима тог времена. И Шошкић је дијелио судбину свих југословенских играча: отишао је у свијет кад су се за то стекли услови. Менаџери су му нудили више клубова, он се одлучио за ФК Келн, познати западноњемачки клуб у којем је прије њега играо Златко Чајковски. У новом клубу Шоле је примљен са великим уважавањем, наравно и добрим финансијским условима. Био је познат у тој земљи. Почео је добро да игра, изненадио је чак и Нијемце својим радним фанатизмом. И кад је кренуо ка звјездама, дошло је оно најгоре-сломио је ногу. Један одвише смјели пад и непажња противника учинили су да дође до прелома поткољенице. Гипс, дуга рехабилитација, поновни тренинзи… и опет је стао на го популарног клуба. Навијачи су то поздравили са великом надом.
И како се често у животу догађа, срећа кратко траје-дошла је нова повреда. Нови лом ноге. То је већ забринуло љекаре. Почео је да размишља о крају каријере. Одлучио је да скине голманске рукавице.
