У Великом и Малом изложбеном салону Банског двора 04. децембра 2012. године (уторак) у 19,00 часова одржаће се отварање магистарске изложбе цртежа и слика Радослава Тадића.
***
Биографија
Радослав Тадић је рођен 24. 09. 1982. године у Бихаћу. Одрастао је у Дрвару. Дипломирао је Сликарство на Академији умјетности у Бањој Луци 2008. године у класи професора Радомира Кнежевића. Одслушао је магистарске студије сликарства на истој Академији. Члан је УЛУБИХ-а. Запослен је у звању асистента на Академији умјетности Универзитета у Бањој Луци на предметима Цртање и Сликање.
2007 – Награда Музеја савремене умјетности Републике Српске
Самосталне изложбе:
2012 – „Сликовито, силовито“ цртежи и слике, Мали и велики изложбени салон, Културни центар Бански двор, Бања Лука
– „Цртежи“, Галерија Ђура Јакшић, Филолошки факултет, Бања Лука
2011 – „Изворне вибрације” слике, Центар за културу и образовање, Нови Град
2010 – „Пулс” слике, Велики изложбени салон, Културни центар Бански двор, Бања Лука
2009 – „Цртежи” Народна скупштина Републике Српске, Бања Лука
2007 – „Слике” Академија умјетности, Бања Лука
Колективне изложбе, симпозијуми и ликовне колоније:
2012 – Ликовна колонија „Ракани“, Нови Град
2011 – Други интернационални симпозијум умјетности, Вила Бом, Нојштадт ан дер Вајнштрасе, Њемачка │ „Нишки цртеж“ 2011, Галерија Србија, Ниш │М:тел „Умјетност повезивања”, Бански двор, Бања Лука │Донаторска изложба, Бански двор, Бања Лука│ Минимум-максимум, Музеј Републике Српске, Бања Лука
2010 – Албум мистеријских животиња 2, Галерија Феникс, Београд│2. Међународни бијенале сликара и кипара „Медитеран 2010” Шолта, Галерија Кула, Сплит│Ликовна колонија „Црна краљица“, Дрвар
2009 – Први интернационални симпозијум ликовних умјетности, Јужни мост Орфуа, одржан у оквиру програма Печуј – европска престоница културе 2010, Печуј, Мађарска │ Други бијенале цртежа Србије 2009, Историјски архив, Панчево│Ликовна колонија „Црна краљица“, Дрвар
2008 – Десета међународна ликовна изложба „Балкан – културни простор без граница“, Галерија ЈУ „Центар за културу и образовање“ Лакташи│Изложба мале графике, Графички колектив, Београд│ Међународна ликовна колонија „Партнер градови“, Бања Лука│ Међународна ликовна колонија „Погановски манастир“, Димитровград, Србија│Ликовна колонија „Ракани“, Нови Град│Ликовна колонија „Ласта“, Лакташи│Ликовна колонија „Тврђава“, Добој│ Ликовна колонија Параћин, Параћин – Београд
2007 – „Сарајевска зима“, Галерија Мак, Сарајево│Ликовна колонија „Фра Дидак“, Читлук│ Ликовна колонија Бушко језеро, Томиславград – Загреб
2005 – „Традиција као инспирација“, Народна и унирвезитетска библиотека Републике Српске, Бања Лука│Ликовна колонија „Дечије село“, Сремска Каменица, Нови Сад- Београд
***
ТВОРЕЊЕ СЛИКЕ КАО АВАНС ОД БУДУЋНОСТИ
Имамо ли “овлаштење” да досадашњу умјетност верификујемо као превазиђену појаву, зато што она (авај) не одговара захтјевима нашег времена и не прилагођава му се доминантно у смислу нововрстне естетске категорије?
У реалности тренутне историјске збиље егзистенција и оправдање сваке умјетности актуелизована је самом чињеницом да она апсолутно и активно утиче на вријеме у којем се јавља, постајући његов саставни дио, уз задржавање и очување свог идентитета, а никако није само пуки пратилац времена или епохе у којој се јавља.
Када постанемо свјесни те чињенице, уважавајући социјални и културни моменат, који је прате, онда ни профил данашњег умјетника у савременом свијету или свијету будућности није само саздан од манипулативне техничке моћи довођења публике у стање транса, заблуде или креативних питалица, него се он у појединачним случајевима, у име саме умјетности, труди да (прескачући авангардизам) изврши самодеструкцију, неомеђен тенденцијама креације увијек и безусловно новог факта.
Ако се покушају пронаћи кодови најновије ликовне продукције академског сликара Радослава Тадића, онда се склањају све могуће баријере које би овог умјетника декларисале у једном (могућем) програмском опредјељењу, па се тако и говорење о његовом најновијем циклусу може отпочети кроз необичне приче које у себи крију напетост контроверзног аналитичара видљивих знакова живота који иницира надражаје и трансформише их у чисте и префињене ликовне отиске.
Препознајући синтезу лирског и епског, екстатичног и езотеричног, у Тадићевом дјелу појављује се негдје и прича о принцези Атех (IX вијек):
“… Атех је била веома лепа и побожна, слова су јој савршено пристајала, а на њеном столу стајало је увек седам врста соли и она је пре но што би узела комад рибе умакала прсте увек у другу со. Тако се молила. Каже се за њу да је имала и седам лица, као седам соли. Према једном предању, она је свако јутро узимала огледало и седала да слика: један роб или робиња, увек нови или нова, долазили су да позирају. А она је сваког јутра од свог лица стварала ново, дотад невиђено лице. Према другим причама Атех уопште није била лепа, али је своје лице пред огледалом увежбала да узме такав израз и да тако распореди црте да стекне леп облик. Та увежбана лепота изискивала је од ње огроман физички напор и чим би принцеза остала сама и опустила се, њена лепота би се расула као њена со…” (Из „Хазарског речника”, М. Павић, Мушки примерак – Црвена књига )
Поштујући историјске залихе облика и необлика, сликари попут Радослава Тадића, без грижње савјести црпе квалитативне наслаге препознатљивих рукописа (сликара експресиониста, фовиста, енформелиста, сликара акције, минимал-артиста) те бјежећи од катаклизмичне визије катастрофе и ентропијског свијета, стварају ново сликарство micro internal vocation.
Ексклузивитет овог опуса, који чине слике и цртежи са предзнаком индивидуалне имагинације, нуди свијет тотално обузет експлозијом боје, покрета, емоције, мобилности, фрагментарности, несталности и афекта.
Било да су у питању слике, чије макро димензије увлаче посматрача у лавиринт радног процеса а наслови попут: Духовна машина, Доручак, Чоколада, Прожимање, Комшиница, Закопчана, Танго, У њеном стану… свједоче да је сликар плутајући по ововременом преобразио све оно што га је узбудило у нову сензибилност на пространом пољу сликарства, користећи, прије свега, провокативно посезање за жанр фолклором, па користи тонове који богатством и фантазијом прелазе све тоналне вриједности и у тој опојној колористичкој раскоши понегдје кокетирају са кричавом дрскошћу. Храбро.
Разноликост форми разбија монолитну индентичност слика и све оно што је похрањено у унутрашњем свијету умјетниковог ега: еротика, ироничност, баналност и двосмисленост сликаних призора, потврђује велику дозу одлучности и спонтаности дјеловања у тоталном простору слике.
Импулсивност и необузданост, што струји његовим дјелом, лакоћом сликарске интервенције прелази са слике на цртеж. Мрље се уједињују са плохама а материја је подвргнута строгој процедури, интелектуалној процесуалности сликања.
Скоро да и не постоји суштинска разлика између цртежа и слике Радослава Тадића. Оне су стопљене у једну маестралну визуру гестуалног сликарства, урбаног по подзнаку, динамичко уравнотежене пуноће а ипак у духу примарно интимистичке.
Ако се у насловљавању радова сликар води ad hoc методом тренутне импресије, онда се и у цртежима понавља његов виталан и френетичан дух, па уводећи у слику Гарија, Слађу, Уснулу, Купачицу, Одмарачицу и друге артистичке композиционе носаче слике, потврђује да ритуални чин који спроводи над цртежом, у ствари, постаје само најава за слику, те тако потире јасну разлику између различитих медија који мутирају из једне фазе у другу.
Збивање на цртежима и сликама Радослава Тадића крије у себи и виталну цртицу халуцинантног, гдје све ситуације и трагови бивају оправдани сазријевањем објективних случајева, те искреношћу аутора да јасно свима стави на увид свједочанство како свој психички траг субјекта претаче у физички траг објекта на слици.
Лакоћа којом је умјетник буквално запосјео подлогу и слободно окупирао простор слике те уједињењем пластичних, садржајних и иних квалитета слике доказао богатом продукцијом којом излази пред јавност да је сликар изразито колористичких сколоности, само је потврдило скромно размишљање писца ових редова: да истинско творење слике (без обзира на рукопис којим настаје) итекако у оваквим случајевима заслужује да буде оквалификовано у најмању руку као аванс од будућности.
Потврду тезе ће дати вријеме надолазеће…
др Синиша Видаковић, историчар умјетности
