У Великом салону Банског двора 9. децембра (уторак) 2026. године у 19.00 часова биће отворена РЕТРОСПЕКТИВНА ИЗЛОЖБА ГРАФИКА – ХРОНОЛОГИЈА 1989 – 2025 академског сликара и графичара НЕНАДА ЗЕЉИЋА.
ЈЕДНА ХРОНОЛОГИЈА
Изложба „Хронологија 1989–2025” Ненада Зељића одаје утисак велике ретроспективе. Тај дојам ствара позамашан опус који је представљен, те хронолошка и, на неки начин, линеарна поставка – велико богатство визуелног ужитка. Међутим, ово и није ретроспектива, јер не обухвата све ликовне медијуме и технике у којима је Зељић стварао и ствара. Са друге стране, ова изложба на неки начин јесте ретроспективна, јер је ријеч о веома обимном ауторском фундусу, који се не може приказати другачије него као хронолошки ток једног умјетничког експеримента, а према исказу Џина Јангблада (Gene Youngblood) – сва умјетност је експеримент, иначе није умјетност.
Зељић припада генерацији умјетника који су своје прве професионалне умјетничке кораке начинили док се урушавао један свијет, неки би рекли и једна утопија. Тих раних деведесетих година XX вијека, када би вриједност новца на почетку дана усахнула до вечери, и када је и неријетко и живот исто толико коштао, Зељић је стварао, са дугим паузама у којима се борио за егзистенцију, властиту и својих ближњих. Парадоксално, можда је то било и најбоље вријеме за умјетност, јер младом човјеку не остаје ништа друго у апсурду свакодневице, не у смислу неке врсте ескапизма, него стварања простора и времена у коме важе правила нормалности – слично као 1917. у једној циришкој кафани.
Ова изложба може се окарактерисати као ретроспектива графичких радова у различитим техникама. Приказано је неколико графичких циклуса насталих у више од три деценије активног стваралаштва. Циљ изложбе није да јасно издвоји и групише појединачне цјелине, већ да их сажме у један дугачак низ ауторског експерименталног и истраживачког пута. Тако је овдје вријеме, са својим линеарним током, једино што држи ствари на окупу. Захваљујући једноставности ове концепције, дуги ауторски рад могуће је сагледати као роман тока мисли. Визуелно, он би требало да изгледа као један временски колаж, који би личио на Варбургов Атлас Мнемосинае, с тим да се овај пут не покушава обухватити визуелна појавност човјечанства, већ однос појединца, у овом случају самог аутора, према човјечанству и космосу. Посматрачи и сами могу да се ставе у улогу путника и да пређу, свако на свој начин, једно искуствено визуелно и духовно путовање. То није тешко, с обзиром на теме и мотиве приказане на графикама. Према ријечима Оливере Вукотић: „У његовој уметности, од студентских дана до рецентне продукције, има извесне аутобиографске садржине, не буквалне и исповедане, већ оне која открива ауторов однос према уметности и уметности према животу“. Дакле, ово је двосмјерна улица, у којој ауторова недореченост отвара пут посматрачу да осјети блискост на основном, људском нивоу.
Узевши у цјелини, изложба на први поглед може да дјелује хаотично, али управо то је плод тока мисли. Сагледавањем хронологије опуса, видљиво је да се аутор често враћа на већ обрађиване мотиве и теме, што указује на снажну потребу за ауторефлексијом, која увлачи у дубока и интимна мјеста умјетничког промишљања.
Уз бројне анализе Зељићевих појединачних дјела и цјелокупног опуса, потребно је истаћи естетику стваралачког израза и лична искуства уткана у њега. Ријеч је о визуелном плуралитету, гдје на појединачним таблама, а у истим временским оквирима, стоје апстрактни мотиви, метафизичке слике и сцене или, прецизније, исјечци свакодневног живота, који гледаоце повезују са аутором и отварају им пут до личних искустава и промишљања.
Ова хронологија пружа увид у сада већ велику каријеру Ненада Зељића и води кроз вријеме једног умјетничког експеримента, гдје се преплићу стварност и снови, реалност и машта, лирско и епско.
Младен Бањац
НЕНАД ЗЕЉИЋ, сликар и графичар, рођен је 1964. године у Београду. Дипломирао је на Графичком одсеку Факултета ликовних уметности у Београду 1993. године. Постдипломске студије завршио је 1996. године у класи професора Емира Драгуља.
Од 1990. године излаже на колективним изложбама. Од 2001. године запослен је као предавач на предмету Графика на Академији умјетности у Бањој Луци, а у звање редовног професора изабран је 2015. године.
Учествовао је на 240 колективних изложби у земљи и иностранству, а реализовао је 24 самосталне изложбе.
Значајније награде:
2023. Гран при, Графичко бијенале „Сува игла“, Ужице
2022. Специјална награда, 3. Међународно бијенале умjетности „АРТиЈА“, Крагујевац
2021. „Златна игла“, Уметнички павиљон „Цвијета Зузорић“, Пролећна изложба УЛУС-а
2020. Друга награда, изложба „Константин Велики“, Ниш
2019. „Бронзана игла“, Графичко бијенале „Сува игла“, Ужице
2018. Друга награда, Изложба графике „Кармен Арозена“, Мадрид, Шпанија
2014. Друга награда, Осми Ex Yu конкурс за графику, Галерија СКЦ, Нови Београд
2009. Награда округа Прахава, Уметнички музеј округа Прахава, Плојешти, Румунија
2008. Награда жирија, 8. Национална изложба мале графике, Крид, САД
2007. Друга награда за дизајн зидног календара, Музеј Војводине, Нови Сад
2005. Награда Савеза умјетника Румуније, Умјетнички музеј округа Прахава, Румунија
1997. Откупна награда, Музеј умјетности Портланд, Међународна изложба графике, САД
1994. Награда за графику Факултета ликовних уметности у Београду (фонд „Ђорђе Андрејевић Кун“)
1993. Награда за графику Факултета ликовних уметности у Београду
