Промоција књиге „Завичајни мук“, аутора Бориса Петровића

У Вијећници Банског двора 01. марта 2017. године (сриједа) у 19,00 часова биће промовисана књига „Завичајни мук“, аутора Бориса Петровића,
Учествују: Војин Тривуновић, Давор Стрика и аутор,
Гости: Ана Марковић Малбаша – сопран
Каролина Михајловић – сопран,
Дуња Јанковић – клавир,
Дејан Јанковић – клавир.

Биографија

ауторБорис Петровић, рођен је 1989. године у Бањој Луци. Дипломирао на Педагошком факултету 2013. године и стекао звање – професор разредне наставе. Прву књигу „Завичајни мук“ издаје 2016. године. Учесник многих фестивала и конкурса из области прозе.  Неке од награда и признања наведене су у наставку текста.

Добитник првих награда за прозу у категорији до 30 година:

  • Шести међународни фестивал поезије и кратке приче Станислав Препрек
  • Седми међународни фестивал поезије и кратке приче Михал Бабинка
  • Четврти међународни фестивал поезије и кратке приче Раде Томић

Добитник других награда за прозу у катогорији младих до 30 година:

  • Четврти међународни фестивал поезије и кратке приче Војислав Деспотов
  • Шести међународни фестивал поезије и кратке приче Јоан Флора
  • Осми међународни фестивал поезије и кратке приче Трифун Димић
  • Шести међународни фестивал поезије и кратке приче Магда Симин
  • Шести међународни фестивал поезије и кратке приче Михал Бабинка
  • Шести међународни фестивал поезије и кратке приче Јанош Сивери
  • Трећи међународни фестивал поезије и кратке приче Раде Томић

Посебно се издваја  признање за прво мјесто Деветог међународног фестивала за књижевност „Душко Трифуновић“, као и учешће на међународном такмичењу „У част учитељу“, на којем је награђен „Признањем за допринос развоју васпитања, образовања, науке и културе“.

Радови објављивани на порталима о књижевности, зборницима радова, као и у дневним новинама у Републици Српској.

Запослен у Основној школи „Милан Ракић“ у Карановцу (Бањој Луци) на радном мјесту професора разредне наставе.

завичајни-мук

Укратко о књизи „Завичајни мук“

„Завичајни мук“ представља скуп кратких прича. Инспирацију за текстове, које своје мјесто нађоше међу овим корицама, писац проналази у природи и човјеку. Већина прича испуњена је описима села и човјека у њему. Свим добрим и мање добрим  особинама које свако од нас држи у себи. Скривајући се дубоко у свакоме од нас, писац покушава пронаћи начин да испољи сваку од тих особина. Срећа, природа, мир и слобода представљају главне атрибуте који красе ово дјело.

„Завичајни мук“, покушава да испусти крик који ће сви чути. Тај крик ће зборити о неком новом, бољем свијету, о чистоћи и једноставношћу живота. Покушавајући приближити крајишко село, поносно и пркосно у свим временима. Када године принесу тешко бреме и стави их на леђа сељака он се бори, грчевито стеже, али не пада. Тај понос, жуљаве руке, рад и побожност нашег човјека, кроз вијекове, инспирисао је писца у стварању овог дјела. Покушавајући традицију избавити из „загрљаја историје“, писац записује редове о обичајима, о неким заборављеним временима, пише о људима који можда негдје и постоје (склоњени од свих наших погледа). „Кидајући“ од заборава писац покушава представити традицију овог краја, али и дати свој допринос афирмацији и популаризацији „Замијањског веза“ (који је своје мјесто нашао на корицама ове књиге) као једног од највећег нематеријалног богатства нашег краја. Уз много емоција ови текстови наћи ће пут до срца свих оних у чијим се рукама пронађу ове корице. Читаоци, чије се очи спусте на ове редове и њежно, клизећи, упијајући ријеч по ријеч, као што се у самој критици рече често ће бити у прилици да обрише сузне очи док ужива у догађајима ових нових јунака, у којима се свако од нас може препознати. Да би заокружио комплетну цјелину, поред човјека, писац пише и о природи, о свему ономе што нас окружује. Човјек без природе и природа без човјека никада ницу могли опстати.Баш као ни завичај без мука, из чије ће се тишине изродити неки нови дани, нови људи и нове судбине.

Аутор

Share