Додјела Светосавске књижевне награде за најбољу књигу у 2016. години

У Вијећници Банског двора 26. јануара 2017. године (четвртак) у 19,00 часова биће додјељена Светосавска књижевна награда за најбољу књигу у 2016. години,
У сарадњи са Удружењем књижевника Републике Српске,
Подружница Бањалука и Градом Бањалука.

PLAKAT-web

 

НАГРАДА ЗА КЊИГУ ГОДИНЕ 2016.  УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА РС – ПОДРУЖНИЦА БАЊАЛУКА И ГРАДА БАЊАЛУКА

САОПШТЕЊЕ ЖИРИЈА:

Награду за књигу године равноправно дијеле Стевка Козић – Прерадовић (за књигу пјесама „Глас Андрићграда“ у издању Књижевне заједнице „Васо Пелагић“ из Бањалуке) и Слободана Бошковића (за књигу „Слатка безнађа“ у издању „Моје библиотеке“ из Београда!

Књигом пјесама „Глас АндрићградаСтевка Козић – Прерадовић манифестује срж аутопоетике – језичку младост и семантичку разбујност, лирско – медитативну енергију којом буди притајена чула креације. „Глас Андрићграда“ је, заправо, метафоричко згласје, зближавање нас са другима, удаљеним у времену. Стевкин Андрићград је „кула светиља“ (Велимир Милошевић) у којој пјесникиња, – да тако кажемо – организује свевременско књижевно вече. Она је и модератор, водитељ, који најављује занимљиву литерарну репрезентацију: Кочића, Шилера, Маркеса, Ружевића и других… Андрићград је поетском ауром надграђен у симбол прожимања, у дом свих који се мисле, пјевају и воле. Глас Андрићграда је звучни лук између Кочићевог Змијања и Маркесовог Маконда! Новом књигом Стевка Козић – Прерадовић промишља и над сушти и тајноћи чина писања, пјесничке алхемије. Минијатурном поемом, „АЗ БУКИ ПЛАВИ  ВЕЗ“, чин писања пореди са чином змијањског веза и везења; писање је, у Стевкином кључу, везење језиком! Поетеса је везиља језика, поезије. Пјесма је чипка језика! Стих је, као и везена шара, „нит свемира“ (како пјесникиња каже), и Аријаднина нит да се у свемирију не изгуби… Награђеном књигом, њеном унутарњом архитектуром, Стевка Козић – Прерадовић разбија и канонске обруче сонета, вршећи тако самосвојну језичку трансфузију неусиљеним римаријем и еластичним сонетним координантним системом…

Књига оксиморонске синтагме, „Слатка безнађа“, Слободана Бошковића је регистар, делирични, засјенчени извјештај, огледања једног у другом, двају огледала: огледала тијела и текста! Плод тога имагинарног, опоетизованог укрштања, огледања, догледања, угледања, разгледања – је необична пјесничка посланица за читаоца који воли да одгонета шараде језика и пјесме и да тако одгонета самога себе. Новом књигом Бошковић заговара, „потписује“ начело писања, које је авантура неистраженим језичким зонама, а не прости, праволинијски „препис“ виђеног и доживљеног. Бошковићева пјесма није одраз, снимак (нечега) у огледалу пјесме, него је попински магматични, разобличени белутак, и сијер и одбљесак довиђеног и проживљеног, прамчиок језика на папиру.

Са друге стране, – грозница, безнађе и „сунчаница“ су она метафизичка трпна стања језика и текста тијела које доводе до нове, оригиналније форме артизма, до вишег степена текстирања. Играјући се “пара-парафразом” Малармеовог стиха, могли бисмо рећи (провоцирани Бошковићевом пјесмом) – да тијело постоји да би се написала пјесма, да би се тијело у пјесми “текстирало”, васкрсло у тијелу језика!

Древни пјесници и филозофи промишљали су о „природи ствари“ а Бошковић распјевава „природу стварања“ (пјесме) и „природу растварања“ тијела (свијета, свемира), природу језика као одраза, фусноте и рефлекса тих расапљења. Болујем, дакле мислим и препјевавам своју бол – је Бошковићева максима!

Жири:

Радмило В. Радовановић
Жељко Ђурђевић
Миленко Стојичић, предсједник

Share