Промоција књиге Енее Хотић под називом „Мјесечева“

У Вијећници Банског двора 19. јуна 2015. године (петак) у 19,00 часова биће одржана промоција књиге Енее Хотић под називом „Мјесечева“.

Учествују:
Миладин Берић
Анђелко Заблаћански
Слободан Бошковић
Ранко Прерадовић

Поетски круг „Стиховница“ – Вицко, Боцо и Дарко
Весна Петровић
Тимеа Хотић
Дијана Богдановић
Милена Шкрбић
Драгана Требовац
Гордана Малић
Маја Пастуовић
Радана Лукајић
Драгана Лукајић
Милица Малиновић
Маја Татић
Драган Марковић
Драмски студио „Плава Звезда“
Collegium Intellectum- Александар Матић

 

slika

***

Изводи из рецензија:

Aнђелко Заблаћански, главни уредник часописа за књижевност „Суштина поетике“:

„Песникиња Хотић своја љубавна усхићења или разочарања, свеједно, врло вешто смешта у стихове који су прецизни и концизни. Њена рима није класична већ случајна и то њеним песмама даје посебну црту. Читајући њену поезију читалац неће никад упасти у замку да се над неким стихом упита: „Да ли сам ово добро разумео?“ Енеин сваки стих, свака песма не могу се тумачити, већ једноставно доживети, понекад толико сликовито да вам се може учинити да сте баш ви са њом на обали реке и да:

Без музике танго играли смо ми,

кулисама врба заклоњени,

Покретна трака ријеке,

мјерила је све спретније нам кораке.

(из песме Танго)

Осим поезије она пише и веома занимљиве, искричаве, а некад тако врцаве и надахнуте цртице из живота којима је ова збирка песама, као степениште одморкама, издељена тако да читалац мало узме даха пре него започне са читањем следеће песме. Ово никако не значи да су цртице обичне или непоетичне, али су краће форме, а понеке, својом духовитошћу, умеју бити и сасвим разгаљујуће за душу.

Читајући хронолошки Енеине песме намеће ми се утисак да је са сваком новом песмом сазревала као песникиња. И у занатском, и у емотивном смислу. Њене новије песме богатије су метафорама (Топи се још један дан,/рујан од злата), снажнијег су израза са још јачим и упечатљивијим сликама (Сликала је ноћ / нашим млијечним путима /сјенке по зидовима). Када је реч о форми примећије се да јој скоре све новије песме имају строфе и то прецизно, на правом месту подељене што читаоцу свакако даје назнаке и олакшава му да у вртлогу осећања лакше плива.

Поезија Енее Хотић је модерна, али никако само и једино ради помодарстава, јер се у свим њеним песмама осећа дах традиције и то посебно желим да похвалим. Поезија јесте уметност свих уметности и како је написао Буковски у једној песми „није то за сваког, било да их пише, или чак и да их чита“, али није ни тривијалност или херметичност разумљива само песнику (ако је и њему). Песникиња Хотић је избегла све те замке савремене поезије, а при томе остајући на поетском путу. Зато сам убеђен да ће њена збирка допрети до читалаца који воле истинску поезију, читалаца који знају да препознају праве вредности.

Овај мој кратки осврт на стваралаштво драге ми песникиње Енее Хотић желим да завршим њеном кратком песмом која и својим насловом то заслужује јер ће нам можда најбоље показати каква је Енеа као човек, жена, песникиња.

О МЕНИ

 Посиви некад дан

кад му вријеме није.

Тад и срце тише бије.

И чувам што ми Живот даде на длан.

Пред вама је збирка песама коју свакако вреди ишчитавати, јер поезија уопште, а нарочито добра, никад се не може прочитати, већ јој се увек треба враћати“.

______________________________________________________________

Миладин Берић, књижевник  Књижевна заједница „Васо Пелагић“ :

„Поезија коју потписује Енеа Хотић је првенствено поезија љубави ма о чему пјевала, ма о чему сањала, ма о чему маштала, и ма шта стварала кроз стихове. У њеним пјесмама, складним низањима ријечи, нема друге ријечи, прецизније, значења ријечи, сем оног што значи ријеч љубав и то она исконска, она што зна шта су откуцаји и шта су дамари, шта су погледи, а шта слутње, шта су жеље, а шта сновиђења… И шта је пјесма и шта није пјесма.

Отуда се може рећи да је поезија Енее Хотић у правом смислу аутобиографска, али она врста која није упала у замку да буде лична и да само ауторки представља задовољство. Стога би оном ко не урони дубоко у ове стихове сами наслови пјесмама Ја или О мени  могли ђеловати ограничавајуће, али управо стихови ових пјесаман у неком чудном смислу не суде о догађајима већ о треперењима душе, о капљицама које се спуштају низ каскаде срца, о ономе што се дешава изван видљивог и јасног а дио је нас, можда већи и значајанији од оног јасно изложеног. У стварности то треперење већ у неку руку представља поезију у неком “сировом” облику  и ту иницијалну поезију малтене сви носимо у себи, а да би она постала она стварна, исконска, потребно је пјесничко длијето које мора дубоко да засијеца и да умјетнички обликује. Тек онда добијамо пјесму која може понијети тежину ријечи пјесма. У тим оквирима пјесникиња Енеа Хотић гради свој пјеснички свијет који је стрпљиво клесан и који је превазишао потенцијалне слабости прве или првих књига. Енеин стих није ни везани, а ни класично слободни, већ представља стих који се, или стварно, или имагинарно римује се љубављу, који има свој унутрашњи ритам који му, додуше, није неопходан, али који му даје и додатну снагу… „

_________________________________________________________

Слободан Бошковић, књижевник:

„Ријетко који пјесник, већ дуже вријеме,својом првом књигом да је успио обиљежити судбину интиме и осаме, њежне, а ипак пркосне индивидуе као што је то учинила Енеа Хотић. Енеина поезија продире на лаган и најњежнији начин у поноре душе, ондје струји, тече бистро кроз таме бестјелесности, бројним потоцима и ријекама, само њој знаним просторима њеног универзума. Као да је у властитој осами усред Васељене… Ипак, она пјева о овој осуди самоће и људског отуђења истинску химну људском тијелу и животу у њему,не заборављајући да човјек својом „сићућношћу“ ни мало не губи  на вриједности свога  значаја наспрам бескраја васионе“.

 

Share